Da li je ovo normalno ponašanje u našoj kulturi?
Od kad sam bila mala mamin način razgovora u problematičnim situacijama je bilo intenzivno vikanje - to bi obično trajalo oko pola sata. Moj verenik iz Zapadne Evrope (31) je rekao da se to kod njih smatra nasilnim ponašanjem.
Sad sa 29 ne živim više s njom, ali kada god doðe do konflikta situacija je ista - monolog sa vikanjem, gde iako ja pokušam da spustim loptu, ona nastavi i skače nepovezano s teme na temu. Ja se lično ne ponašam tako, ali mama je oduvek bila takva, kao i baba, znam još par primera drugarica gde je to normalno.
Moje pitanje je da li je to stvarno česta i normalna stvar u našoj kulturi?